Draga mama, kako si?

Osuda je odijelo koje ljudi često obuku na ovim prostorima: utople se u njega, zakopčaju do grla i ogrnu se do iza vrata. Da ne puše ni kroz rukav, da ne siječe ni uz nogu ‒ osuda je dijete neznanja, a u neznanju mi ne znamo da osuđujemo. Neznanje da je znalo šta ne zna abortiralo bi osudu tako što bi naučilo i upoznalo, a ovako se neznanje diči najstarijom kćerkom ‒ osudom. Za razumijevanje drugog bića treba nam shvatanje da i dobar čovjek može napraviti lošu odluku.

Osuda odvaja u startu, dijeli nas na nas i na njih, dok smo u razumijevaju svi jedno. Ako odijelo ne čini čovjeka, onda je osuda odijelo koje čini nečovjeka.

Cvijetko je električar emocijama, imao je super moć kojom nekako prekopa i prespoji žice na emocijama tako što zaobiđe odgovornost i natjera tebe da se osjećaš loše što se ljutiš na njega, jer je učinio nešto loše. Jedan je od onih što će potrošiti čitav život preživljavajući djetinjstvo. Trudio sam se da ga razumijem, rekao sam mu da je za početak filma kasno. To što se desilo kad je bio mali desilo se, zajebo je mnoge stvari i mnoge stvari su ga zajebale, za jedne je sam kriv, a za druge je krivo more. Početak se ne može mijenjati, ali ako bi sad počeo, možda može hepi end izvući.

Kaže mi Cvijetko ‘’Ja nikog nemam, svi su me otkantali, a Gigo, najgore je imati pa nemati’’.

“Znam, Cvijetko”, prekinem ga ja, “najviše fali nešto kad u jednom trenutku imaš, a u drugom nemaš. Ne moramo duboko i daleko, toaletni papir dobar je primjer, ne treba tebi neko da te spasi, spasit ćeš se sam samo bi ti dobro bilo da te neko drži za ruku dok se ti spašavaš, ali opet to moraš sam.”

“Pa ko će, dragi Gigo, to uraditi kad nikog nemam.

“Cvjetkić, vidi mene, kad džeper nakon pranja počne da stišće i žulja, ja ga odbacim. Isto ti je i s ljudima, zapitaj se, stari, da nije slučajno do tebe.”

“Ma nije do mene, Gigo ba, debili su to sve.”

Ja se tad izmaknem i gledam mu u rumene obraze i mislim se: kako bi sad volio da ti opalim plesku šamar. I mama, znaj, šamar da funkcioniše opalio bih mu ga, ali šamarom ću mu pokazati da je nasilje uredu, šamarom će onda i on svoje probleme rješavati. Postat će mu šamar norma i način. Dijete će mu se zvati sutra Šamar, a unuk Šamar Junior.

Cvijetko, da bi razumio druge trebao bi plivati u istoj vodi u kojoj su se oni utopili, da bi razumio drugog, moraš gutati dim koji je njega ugušio, da bi razumio drugog moraš gaziti vatru koja je njega spržila.

“Ma šta ti meni Gigo filozofiraš, ko da sam ja najgori. Oni su mene odbacili i ostavili, ne ja njih burazeru” ‒ tu ja uvidim da on ne vidi razliku u uzroku i posljedici.

Ako želiš nekoga upoznati, samo ga slušaj pažljivo. Pokušaj shvatiti kako je i šta je rekao. Slušanje je pažnja. Slušanje nekad može da liječi bolje nego riječi.

A Cvijetko nije znao da sluša, pa čak i kad bi slušao nije znao da čuje, jer je smišljao šta sljedeće da kaže. Rekao mi je “Gigo, ne razumiješ ti mene.

Mama, od svih ljudi u svojoj okolini ti si osoba s kojom najviše pričaš, zato biraj riječi i govori prave stvari, budi toleratna, ali i oprezna u toleranciji, jer to je način kojim učiš nekog kako da te tretira.

Nek’ je živa glava.