Draga mama, kako si?
Kaže mi neki dan Žulja: – Evo Gigo, njima je toliko dobro… Da li bismo i mi krali k’o oni da smo oni?
Pitam ga: – Ko oni?
– Pa političari, jarane. Da li bismo ti i ja krali da smo u politici? Ali mi nemoj, Gigo, reći: “Politika je umjetnost laganja. Ko laže taj i krade. “
– Joj, Žulja, šta drugo da ti kažem? Ti vazda teškom temom remetiš hladovinu i limunadu. Pa mi smo ih izabrali. I mi smo saučesnici.
Žulja otpi gutljaj nepošećerene limunade, zatvori oči, strese glavom zbog kiselosti limuna i vrati mi u facu: – Gigo, znaš da nije bitno ko glasa, nego ko broji.
Naša misao seže dokle oko može da dobaci. Avion može pomoći u mijenjanju perspektive. Kada grad pogledaš odozgo i kad su ljudi mali k’o mravi, shvatiš da si i ti malen pod zvijezdama. Zato i vidimo zvijezde, jer one su se izmaknule da bi nas bolje vidjele. I sunce se izmaknulo jer zna da zbog prevelike ljubavi može da nas sprži. I spržiće nas. A sunce je raja, nije frajer zao uopše ali prži jer ga nama nije žao.
Mi Žulja ne vidimo svoje greške jer svoj život određujemo od rođenja ka ovamo ili još gore neki ni tako, nego od Dejtona ka ovamo. A života je bilo prije nas, treba sagledati tajm-lajn bar od prije dvije-tri hiljade godina pa do danas. Ti si dio historije i historija je dio tebe.
Ako je hladnoća odsustvo toplote, ako je mrak odsustvo svjetla, i ako je smrt odsustvo života, onda je i mržnja odsustvo ljubavi.
Da bi volio, moraš biti voljen. Svaka tvoja povezanost s ljudima ili s prirodom na neki način je refleksija tebe, tvog stvarnog života. Sve što vidiš u drugima si ti, zato i vidiš, i ta refleksija odgovara tvojoj volji. Dakle, prvo središ svoj život, upoznaš se donekle, nikad do kraja, jer tebi kraja nema, plus beskonačan si. I kad znaš šta si, šta ti treba, znaš ko si, tad ni ne tražiš ljubav, nego pustiš, budeš, postojiš. Ti jesi. I onda ona nađe tebe. Ne može obrnuto, ne možeš naći nekog da ti riješi životne probleme jer će to otvoriti nove. Ljubav nije atačment u mejlu, nije čep u puknutom čamcu, neće te ona spasiti od životnog potopa, zato moraš sam veslat’, jer suludo je u čamac koji tone zvati druge ljude.
Ako voliš, a ne podstičeš, ne proizvodiš, ne stvaraš, ne produciraš ljubav, onda je tvoja ljubav zaključana ili isključiva.
Ako nisi savladao svoju pohlepu, narcisoidnost, ako nemaš vjere u vlastite mogućnosti, onda ćeš osjetiti strah, teže ćeš se prepustiti i nećeš znati da voliš jer ne znaš ko si.
Ljubav je posvećenost, aktivno potpomaganje rasta kod drugog.
Dakle, kako je samo lijepa ova riječ “dakle”. Dakle, davanje sebe, davanje radosti, davanje sreće podsticaja, pažnje – nije to žrtva, već odvajanje od onog što u tebi živi, ali za nekog drugog. Ako voliš, nećeš ti ostati prazan, ta ljubav će te napuniti, ona će te obogati, kad obogati drugog.
Ne daješ da bi primio, nego da oživiš nešto u nekom’. Daješ sebe u nekog pa ćeš sebe rasijati svuda, i voljećeš i sebe, onda.
Jadan onaj koji skuplja, jadan onaj koji skadišti i koji se boji da će izgubiti. Taj ne može ni dati jer niti zna šta mu treba niti zna šta ima.
Snaga je moći bez ikog’, snaga je moći sa sobom. Vježbaj sad kad si s drugima kako je biti sam sa sobom, onda vježbaj sam sebe da znaš kako je drugima kad nemaju tebe.
Žulja, na putu do ljubavi, ako imaš sreće, nećeš sresti bol. Nisam ni znao kako bol izgleda dok se nisam uplakan sreo ispred ogledala: gledao potoke vlage niz lice, ne znam šta je suza, šta je pljuvačka, a šta slina. Molio sam sebe da budem jak i da izdržim i da nastavim. Nekad ni ne znamo koliko je teško ono što vučemo dok ne osjetimo olakšanje kad to pustimo. Nekad smo sretniji u tuđim mislima, u tuđem srcu i u tuđim snovima, više nego u svom životu.
Najnasmijaniji ljudi su tužni jer znaju kakva je bol pa onda osmijeh k’o bedž nose. Eh, to su aktivisti, Žulja!
Ako je toplota odsustvo hladnoće, ako je svjetlo odsustvo mraka, ako je život odsustvo smrti, onda je i ljubav odsustvo mržnje. A da bi ne mrzio, moraš da voliš, a da bi volio moraš da oprostiš, čak i onima kojima nije ni žao, niti traže oprost, jer kažem ti:
nekad ne znamo koliko je teško nešto što vučemo dok ne osjetimo olakšanje kad to pustimo.
Mi smo rođeni trudni, i muškarci i žene, u sebi nosimo sebe. Najčišću, najbolju verziju sebe, bog je zakopao duboko u nas jer je znao da, preokupirani svakodnevnicom glasanja i brojanja glasova, u sebi njega nećemo nikad tražiti.
Mama, nek’ je živa glava.
